Историјат заштите у Србији
Први акт о
''заштити развалина одређених развалина
и замкова у Србији као споменика древности''
донет је
22. фебруара 1844. године. Издао га је књаз Александар Карађорђевић у сагласности са Совјетом.
Као ''Уредба о заштити споменика древности из 1844'' један је од првих савремених општих споменичкоправних аката у Европи 19. века (после прописа папске државе, Грчке и можда још неке земље). То је први извор савременог споменичког права, па и савремене заштите споменика културе и других културних добара у Србији уопште.
Влада НР Србије је 25. јуна 1947. године основала Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе народне Републике Србије (први директор књижевник Милорад Панић Суреп). Назив је промењен 1960. у Републички завод за заштиту споменика културе- Београд, а 1971. му је припојен Југословенски (раније Савезни) институт за заштиту споменика културе.