Црква Св. Апостола Петра и Павла у Топчидеру подигнута је 1832 – 1834. године по жељи кнеза Милоша Обреновића као дворска капела уз његов конак. Њена изградња која је текла истовремено са градњом конака била је поверена истакнутим неимарима тога доба Јањи Михаиловићу и Николи Ђорђевићу. Надзор над њиховим радом био је поверен Хаџи Николи Живковићу Милошевом главном градитељу. Са конаком и капелом завршава се једно важно раздобље Милошеве изградње у традиционалном стилу и почиње ново обележено подизањем низа јавних државних објеката на простору Савамале у европском духу.

У архитектонском погледу Топчидерска црква је замишљена као једнобродна засведена грађевина са пространом полукружном апсидом, наосом, припратом и двоспратним барокним звоником у склопу припрате на западној страни. Унутрашњи простор подељен је пиластрима на три травеја. Изнад свода наоса дрвена кровна конструкција формира двоводни кров.

У стилском погледу као могући узор за Топчидерску цркву узима се црква манастира Враћевшница. Једино је западна фасада решена у духу нове, западне архитектуре. У низу детаља још увек је чврсто везана за старе средњевековне градитељске узоре.

Двоструки фриз аркада на фасадама између пиластра, розете, нише, прозорски оквири лучно завршени, као и два посебно украшена улазна портала дају фасади Топчидерске цркве изузетну живост и лепоту.

Са посебном пажњом су изведени улазни портали, као и богато плиткорељефни украси изнад њих (стилизована биљна орнаментика сачињена од палмета, розета, гајтана, витица са пупољцима и цветовима, све проткано гроздовима, фигурама птица, аждаја, попрсјима анђела и херувима. По облику и мотивима ова камена пластика подсећа на дуборезне украсе на иконостасима 17. и 18. века.

Топчидерска црква и њена декоративна пластика представља један од највећих домета у вештини обликовања и украшавања камених зидних површина у српској архитектури тога времена.[1]

Грађена је са уочљивом тежњом ка репрезентативности па је касније постала узор при градњи цркава у време владавине кнеза Милоша као што су: црква Св. Николе у Доњем Милановцу подигнута 1834. године, црква у Алексинцу подигнута 1836 – 37. године и Саборна црква у Београду грађена између 1836. и 1839. године.

За сликање иконостаса 1834. године је био ангажован земунски сликар Константин Лекић (две престоне иконе, кнежев трон и певнице), а после њега 1836. најпознатији зограф тог времена Јања Среријевић Молер (празничне и апостолске иконе) и на крају Димитрије Јакшић 1837. године. Првобитни иконостас пренет је четири деценије касније у цркву села Барич, а иконе за нови иконостас из 1874. године насликали су Стева Тодоровић и Никола Марковић, истакнути српски сликари епохе романтизма. Иконостас је релативно малих димензија, са свега 21 иконом.

Имајући у виду споменичка својства Топчидерске цркве у оквиру, која заједно са Милошевим конаком и парковским окружењем чини значајан део у просторно културно-историјској целини Топчидер, овим пројектом је предвиђен наставак конзерваторско-рестаураторских радова који подразумевају обнову јужне, источне и северне фасада од камена уважавајући њен постојећи изглед.

Одлучено је да се настави са спровпђењем конзерваторско-рестаураторског поступка на камену, на местима где је то неопходно рестаурира, или комплетно реконструише по већ усвојеној методологији која је била примењена током прве фазе радова 2014.године.

Аутори пројекта: МА Десимир Тановић, виши конзерватор-рестауратор; Светлана Вукадиновић, д.и.а. саветник

1. Б. Вуловић, Уметност обновљене Србије 1791 – 1848, Београд 1986, 115